Meidicinske pantalone Beograd

Prosecan pacijent u Srbiji, ne računajući lečene u bolnicama, popio je za prvih osam meseci ove godine 16,2 kutije lekova i potrošio iz zdravstvenog fonda 6.171 dinar za terapiju!
Lekari su, izgleda, dobar deo radnog vremena potrošili na popunjavanje recepata - ispisali su ih čak 39,15 miliona, a na osnovu njih apotekari su izdali 57,6 miliona kutija lekova!

Veliki  broj modela. Krojevi po Vašim merama.

Najpovoljniji u Srbiji. Isporuka na kućnu adresu.

Već 15 godina Uniforme Katić su lideri na tržištu medicinskih uniformi.

- Lekove o trošku osiguranja podizalo je 3,57 miliona ljudi, a njihova terapija je koštala 21,64 milijarde dinara - kaže Vladan Ignjatović, pomoćnik direktora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. - Od toga je 18,5 milijardi platio RZZO. Kroz fiksnu participaciju od 50 dinara po kutiji leka osiguranici su dali 1,2 milijarde, a za procentualno učešće u ceni lekova čije izdavanje fond delimično finansira plaćeno je 1,9 milijardi dinara.
Prema potrošnji lekova reklo bi se da stanovnici Srbije, bilo da ih boli srce ili duša, bilo da ih steže reuma i muče poremećaji metabolizma, a naročito kada im se istanje živci, rado posežu za lekovima. Ni lekari ne kriju da su pacijenti razočarani ako iz ordinacije izađu bez bar jednog recepta, čak i ako ih muči samo laka prehlada.
Svaki od 3,57 miliona pacijenata koji su od januara do septembra podizali lekove o trošku osiguranja, u proseku je imao 10,9 recepata, najviše za razne kardiovaskularne bolesti.
- Samo za ovu grupu lekova na 17 miliona recepata i za 25 miliona kutija lekova potrošeno je osam milijardi dinara - objašnjava Vladan Ignjatović. - Upravo ova, C grupa na pozitivnoj listi lekova, prva je i po broju izdatih pakovanja lekova i po potrošnji novca. Na drugom mestu po broju podignutih lekova, a na trećoj po troškovima, jeste N grupa, za koju je izdato 6,5 miliona recepata i potrošeno 2,7 milijardi dinara. U ovoj grupi su lekovi za smirenje: bensedin, bromazepam, dijazepam i drugi sedativi, ali i razni lekovi za bolesti centralnog nervnog sistema.
Na trećem mestu po receptima, a na drugom po potrošnji novca iz zdravstvene kase, nalaze se lekovi za digestivni sistem i metabolizam. Za njih je ispisano četiri miliona recepata, a ova, A grupa lekova na pozitivnoj listi, koštala je 3,2 milijarde dinara. Najveći deo tog novca potrošen je za insuline.
- Lekovi koji se troše u bolnicama su na posebnoj listi - objašnjava Ignjatović. - Na njih se godišnje troši više od 17 milijardi dinara. U tu sumu nisu uračunati troškovi za citostatike na posebnom režimu izdavanja, na koje odlazi oko 2,5 milijardi dinara.

Medicinske uniforme po Vasim merama

O državnim i privatnim lekarima

Narednih dana u skupštinsku proceduru ulazi predlog zakona koji se komplikovano zove, a odnosi se na ostvarivanje zdravstvene zaštite. Osnovni razlog za donošenje ovog kratkog zakona od nekoliko članova je vraćanje prava zdravstvenim radnicima zaposlenim u državnoj službi, datog 2005, a delimično ograničenog 2008. godine, da zasnivaju dopunski radni odnos bilo u državnim bilo privatnim zdravstvenim ustanovama. Na prvi pogled, reč je o ustavnom pravu građana da biraju gde će i koliko će raditi, ali se, u suštini, legalizuju vrišteći konflikt interesa i golema nepravda. Naime, zdravstvene radnike u radno vreme treba da plaća država, a po podne i uveče –pacijenti. To potezanje „dve sise” s puno osnova se poredi sa inače nezamislivim pravom tužioca da istovremeno bude branilac optuženome ili s pravom sudije za prekršaje da dodatno zarađuje kao policajac.

Kao obrazloženje zakona zvanično se nude četiri razloga od kojih nijedan ne bi mogao da izdrži ozbiljniju kritiku. Navodna težnja za obezbeđivanjem „dostupne zdravstvene zaštite svim građanima” zakonom se pretvara u svoju suprotnost jer se korisnici usluga, prema svom imovnom stanju, dele na one kojima je ta zaštita više ili manje dostupna. Time se poništava osnovni postulat pravičnosti koji je u vezisa jednakom dostupnošću zdravstvene zaštite svim građanima.

I drugi argument, „smanjenje liste čekanja”, nosi jak pečat socijalne diskriminacije. Čekanje se, bez sumnje, skraćuje za one koji to mogu sebi da priušte, ali bi sirotinja od toga indirektno videla koristi samo ako produktivnost u prepodnevnim časovima ne bi bila ugrožena potrebom zdravstvenih radnika da čuvaju snagu za svoje popodnevne obaveze. Prividno logično zvuči treći razlog „obezbeđivanje uslova pacijentima za širi izbor”, ali se postavlja pitanje: kojim pacijentima? Ima li smisla oglušivati se o principe socijalne pravde zbog tankog privilegovanog sloja koji bi pravo šireg izbora uživao po, moglo bi se reći, predstavničkom principu, u ime ostalog stanovništva.

Sporan je i četvrti argument, „obezbeđivanje uslova za angažovanje većeg broja sada zaposlenih zdravstvenih radnika” u svojoj ili nekoj drugoj ustanovi. Zar nije razumnije otvoriti vrata nezaposlenim stručnjacima koje škole i fakulteti obrazuju u znatno većoj meri nego što sistem može da ih prihvati?

Svaka etička, politička i ekonomska maglina poput ovog zakona obično se, poput ricinusne pilule, uvija u zašećerene visokoparne fraze, pa predstavnici vlasti tvrde kako se mora „omogućiti normalan rad lekara na nivou saradnje privatne i državne prakse, onako kako je to svuda u Evropi”. Lepo zvuči za laičko čitalaštvo jer se na prvi pogled ne prepoznaje sva višeslojnost podvale. Kakav je to „normalan rad lekara” kada svoje pacijente, koji su decenijama uplaćivali zdravstveno osiguranje, stavlja pred dilemu ili da čekaju mesecima na pregled ili da dođu i plate uslugu koja je trebalo da bude besplatna? Kakav je to nivo „saradnje privatne i državne prakse”, ako je jednosmeran jer nema govora da privatni lekar, po analogiji, koristi usluge državnih ustanova za pružanje svojih usluga? Posebno je besmisleno pozivanje na praksu u Evropi, jer smo mi jedina zemlja koja služi kao jedinstven primer anahronog odnosa prema privatnoj praksi koju, za razliku od svih ostalih, uporno odbijamo da pod jednakim uslovima integrišemo u zdravstveni sistem.

Jasno je da ceo ovaj zakonodavni kalambur neminovno vodi daljem opadanju motivacije državnih lekara za angažovanjem u radno vreme i, sledstveno, smanjenju produktivnosti. Uz to, otežava se priliv „sveže krvi” u jednu poslovično okoštalu i, u celini uzev, preglomaznu, a nedovoljno efikasnu strukturu, kakvu čini naš zdravstveni sistem. Korupcija se legalizuje za neke vanbolničke usluge, jer ih korisnik javno plaća iz svog džepa (direktno podmićivanje, i dalje ostaje za ozbiljnije hospitalne intervencije). Time se fond rasterećuje dela finansijskih obaveza, jer ih prenosi na građane, ali se sirotinji još više smanjuje dostupnost zdravstvene službe.

Beli mantil - 12 evra

Najpovoljniji medicinski mantili u Srbiji.
Izradjeni po Vašim merama i isporučeni na kućnu adresu.
Tradicija kvaliteta duga 15 godina.

Medicinske uniforme Katić - 064/11 65 108